Dobrodosli na web stranu Novosadskog humanitarnog centra!

Zaštita životinja i prirode

NSHC je na samom početku 2008.g. pokrenuo projekat podrške udruženjima građana i pojedincima koji se bave zaštitom pasa beskućnika.

NSHC je veoma nezadovoljan načinom na koji se u lokalnoj zajednici "rešava" problem pasa lutalica. Napušteni psi i mačke se često mogu videti u Novom Sadu. Ne postoji dobra volja da se na human i primeren način udome napušteni psi. S druge strane, neprofitna udruženja građana i pojedinci nemaju sredstava niti mogućnosti da tome stanu na kraj.

NSHC želi da pruži svoj mali doprinos u nalaženju trajnog rešenja za pse i mačke bez vlasnika. Stoga smo odlučili da, u skladu sa svojim skromnim mogućnostima, pomognemo rad azila za pse u Budisavi. Azil broji preko 200 pasa i na rubu je opstanka. Nedostaje mu mnogo toga - pre svega, hrana i lekovi, te sve drugo što čini trajni smeštaj životinja humanim i prihvatljivim.

NSHC pomaže na nekoliko načina:

1. Pozvali smo građane dobre volje da nam se pridruže,

2. Od prijavljenih građana formirali smo stabilan tim volontera koji će pomagati u azilu (spremanje hrane, čišćenje boksova i šetanje pasa). NSHC organizuje besplatan prevoz i osveženje za volontere,

3. Formiraćemo tim stručnjaka za zaštitu prava životinja,

4. Edukovaćemo stručnjake i volontere u poslovima pisanja predloga projekata i upravljanja, traženja dostupnih fondova i dr.,

5. Organizovaćemo akcije sakupljanja pomoći u hrani i veterinarskim lekovima,

6. Stupićemo u kontakt sa svim relevantim udruženjima za zaštitu životinja i sa nadležnim službama pri lokalnoj samoupravi i Pokrajini,

7. Radićemo na uspostavljanju info centra, savetovališta i mesta za edukaciju građana.

Ukoliko želite da se pridružite ovoj inicijativi, javite nam se.

Članak objavljen u ''Politici'', 11. aprila 2008.g.:

Zoričin salaš za napuštene kuce

Novosađanka Zorica Damjanović živi na salašu nadomak sela Budisava sa svojih 220 pasa

Novi Sad – Zlatni ritriver Plavi, koji se raduje svakoj poseti, mešanci Bruno i Pepe, koji je nedavno pronađen na obližnjoj pruzi, bivši policijski labrador Lulu, trinaestogodišnja Stela i još 114 napuštenih pasa, novi dom su pronašli na salašu nadomak sela Budisava, kod Novog Sada. Zorica Damjanović, vlasnica i upravnica azila koji je osnovan u okviru Društva za zaštitu životinja „Evropska inicijativa 17”, kaže za „Politiku” da je sve počelo devedesetih godina, kada je primetila da se njena ćerka Jelena jako plaši pasa koje sreće na ulici. Da bi bolje upoznala ove plemenite životinje, kupila joj je kućnog ljubimca, maltezera Belu. Zorica se seća da se, nedugo zatim, ispred njihove zgrade pojavio napušteni mešanac. Nazvali su ga Klempa, hranili i negovali u ulazu, i štitili od komšija koji su bili agresivni prema njemu.

– Tada sam rešila da učinim sve što mogu da svi napušteni, povređeni, tučeni, vezivani psi nađu utočište. Sa drugaricom Slavicom napravila sam prvi azil u šumi iznad Veterinarskog fakulteta u Beogradu. Zbrinuli smo njih šezdesetak, svaki dan im nosili hranu i obezbeđivali neophodnu negu. Brzo se to pročulo, a mene je život odveo na drugu stranu. Vratila sam se u moj Novi Sad, i sve uživanje sam pronašla na salašu sa psima, za čiji život ne prestajem da se borim. One koji me pitaju kakve koristi imam od toga i koliko zarađujem, umesto odgovora, pozivam da dođu na salaš, u azil „Bela“, nazvan po prvom psu ljubimcu moje ćerke – kaže Zorica.

Azil je osnovan pre pet godina, kada je predsednica Društva za zaštitu životinja iz Đurđeva Monika Brukner upoznala Zoricu Damjanović i odlučila da joj kupi salaš na kojem bi ona mogla da napravi azil za napuštene pse. Zorica je salaš preuredila, od štale je napravila kućicu sa kuhinjom i sobicom za noćenje radnika, cvećem i zelenilom je oplemenila ulaz u salaš... Iako i dalje sve izgleda sasvim skromno, Zorica tvrdi da je to božanstven prostor.

– Komšije iz sela teško se mire sa tim da psi žive u blizini, smeta im što noću laju, tako da smo stalno izloženi i najgrubljim pretnjama: da će ih otrovati, da će zvati lovce. Ne razumem taj stav da je u ovoj zemlji pas ništa, da ne treba da živi – kaže Zorica i dodaje da se okolina, polako, ipak navikava na njeno prisustvo. Sada je, kaže, često zovu da uradi sterilizaciju pasa u njihovim dvorištima.

Inače, azil „Bela“ je jedini u novosadskom ataru koji štiti i neguje napuštene pse. Prilikom izbora lokacije ispoštovane su sve zakonske obaveze, da pripada ataru a ne naseljenom mestu, kao i da je 500 metara udaljen od najbližih kuća. Ponosna vlasnica kaže da su nedavno završili kompletno čipovanje i vakcinaciju protiv besnila.

– Dnevno nam je potrebno oko 400 kilograma hrane: 200 vekni starog hleba, džak i po konfiskata, oko 60 kilograma granula. Pomažu mi dobri ljudi, oni koji vole životinje, najviše Novosadski humanitarni centar i Pero Mandić. Stalno se borim za koji kilogram hrane više, ali pogledajte ih – oni fantastično izgledaju – ponosno ističe Zorica.

Nedavno je gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković donela odluku da se raspiše tender za smeštaj pasa i mačaka u prihvatilište, za koje grad daje 17 miliona dinara. Zorica kaže da uslovi tendera odgovaraju nekome ko ima desetine hiljada evra, a ne njoj, koja samo zahvaljujući donacijama dobrih ljudi izdržava napuštene ljubimce.

– Stalno me pitaju šta će mi toliko psi i šta radim sa njima. Ne radim ništa, osim što im omogućavam da žive! Srce mi se cepa kad moram da odbijem da primim neku novu kucu, jer nema više mesta. Ipak, nadamo se boljim danima – zaključuje Zorica.

Komentari čitalaca na članak:

Misa Markovich, 11/04/2008, 03:35

U Beograd i Srbiju sam dosao prvi put 2003 posle mnogo godina; uzasno sam se onim sto sam video, psi lutalice svuda, zapitah se pa kakav je ovo narod, odtada dve keruse sam odveo iz Beograda u zadnjih pet godina zive samnom u Americi,ja sam uradio sto sam mogao, Zorici svaka cast na humanitarnosti, ona je uradila daleko vise nego mnogi od nas... Misa

Mladen Teofilovic , 11/04/2008, 21:29

Muka me je hvata kad vidim vezane kucne ljubimce stalno kad dolazim na odmor i ili napustenu koji lutaju svuda naokolo. Nezna se staje gore, biti napusten- slobodan a lutalica ili kodkuce a vezan. Uz nas ljude pacenike pate i psi kao u nekom znaku solidarnosti. Nema cudjenja: nasi i vezani i napusteni pacenici su nasi provereni prijatelji i po patnji.

Radomir , 13/04/2008, 00:16

Psi su predivne životinje i nije ih teško zavoleti. Problem je što ima previše napuštenih pasa koji nezbrinuti lutaju gradom. Drugi problem je što preko 50% naših stanovnika strahuje od pasa i tu fobiju prenosi na okolinu. Strah od pasa dovodi do toga da ih protivzakonito ubijaju i truju. Izvesan broj ljubitelja pasa pokušava da pomogne lutalicama organizujući im sterilizaciju, hraneći ih i udomljavajući ih. Pas u kući nije mala obaveza, a ono od čega vlasnik psa nikako ne može da bude pošteđen su izvođenja u šetnju dva do tri puta dnevno. Mislim da je to jedan od glavnih razloga što ih zamoreni vlasnici sa pomanjkanjem odgovornosti prepuštaju ulici. Moje desetogodišnje iskustvo sa lutalicama je da je preko 95% njih potpuno bezopasno,u potrazi za gospodarom, željno pažnje i druženja sa ljudima. I najnepoverljiviji pas, ako mu se pridje na pravi način, vremenom se oslobađa straha i pristaje na druženje. Zbrinjavanje velikog broja lutalica nije moguće bez finansijskih sredstava i dobre organizacije, pa se bez angažovanja društva u celini to ne može rešavati.

NOVOSADSKI HUMANITARNI CENTAR 2004 - 2008